Beziste

Zove me tišina.

I zvezda roj.

Spokoj u duši

imah samo tamo

provodeći dane,

posmatrajući noći,

noći bez kraja,

želeći želje

pod okriljem neba.

Uz zvezda roj.

Jutra se kupaše u zlatu.

Svuda petlova poj.

Kud god pogled uprt beše,

samo radost plavu videše.

I ptica let.

a zeleno šaptaše mi:

"Tvoj je svet."

Mirisi noći,

uspavanke dana,

pesmo detinjstva mog,

kolevko lepote,

spokoja i raja,

zovete me,

čujem,osećam i hoću

iz tame u svetlost

da došetam vašu,

da zaspim dok gledam

u zvezda roj,

da osetim i volim taj beskraj,

što beše i ostade

zauvek u srcu,

u duši,

u treptaju oka,

zauvek samo moj.

Vraćam se u vrtove detinjstva,

ispod streha bezbrižnosti,

u dvorišta nevinosti,

senke sreće,

u platonsko u  rekama.

Vraćam se među note,

mirise pokošenih trava,

ptica cvrkut

i svitaca svetlucanje.

U trešnjina polja

koja ne behu zabranjeno voće,

u malinjake jarko crvene,

ispod streha onih,

sto dodase plavu

u tri boje duge,

gde beskraj se skraja,

gde zelena polja,

poput misli mojih

nemaše početka,

prepreka i kraja.